Opanak još uvek hrani zanatlije

U Srbiji i danas ima mesta na tržištu za jednog opančara, pa Radosav Ivanović iz sela Lovci, između Kragujevca i Jagodine, ne odustaje od porodične tradicije opančarskog zanata duge 70 godina.

Još ako i izrada opanaka stigne na Uneskovu listu svetske nematerijalne baštine, za Ivanoviće „nema zime”.
Radosava će, već je izvesno, naslediti sin Perica, koji je odbio u fabrici da radi za 20.000 dinara i vratio se selu i opančarstvu. Radosav je ponosan.
- Da je lako, nije, da volim ovaj posao - volim. Treba biti zanatlija tri dana nedeljno i trgovački putnik četiri dana. Ta tri dana izrađujem opanke i bavim se poljoprivredom u selu, a četiri dana nedeljno putujem i robu nosim na pijace u Petrovac na Mlavi, Despotovac, Svilajnac i Varvarin, plus vašari. Tako cele godine. Ali, kad kožu uzmem u ruke i zatvorim se u radionicu, srce mi je na mestu, smeška se Radosav.
Ne zna, kaže, koliko je opanaka izradio za radni vek, računa da je u pitanju nekoliko šlepera! A sve je počelo od deda Duleta, komšije.
- Kod njega je moj otac Milutin bio šegrt još kao dete i naučio zanat. Ja sam kasnije učio od oca, ali su zanat naučile i moja majka i sestra, a od mene supruga i jedan sin. Ipak, ja sam glavni majstor. Pravim opanke za šumadijske, vlaške, vranjanske igre, opanke sa kljunom za muškarce i bez kljuna za žene, ali i obuću za moderno doba - mokasine i krznene papuče, priča Radosav.
On tvrdi da je na tržištu danas više opanaka nego opančara, te da su neki primerci ove tradicionalne obuće samo loš pokušaj izrade. Malo eksera i natezanja kože nije opanak, kaže ovaj čovek. On objašnjava da dobar opanak nastaje od dobre kože, najbolje kozje i juneće, a može i svinjske. Ono što je problem opančara je što je koža, sa jedne strane, skupa jer se često uvozi, a sa druge strane narod baca svinjsku kožu u vreme svinjokolja jer nema ko da je otkupi i štavi.
- Koristi se koža sa vrata životinje, ona je najbolja. Prema veličini željenog opanka je krojim, pa natapam vodom i tako mokru nabacim na kalup i natežem. Ivice kože se ušivaju oko kalupa i pričvršćuju ekserima. Onda se koža trlja, kao da se utabava, specijalnom alatkom nalik drvenoj kašiki. Oformiti ovako opanak je umetnost, ostalo mogu i manje obučeni. Ovako oblikovan opanak se suši, isključivo prirodnim putem, da dobije pravi oblik. Sledeća operacija je prepletanje, rade se ukrasni delovi opanka, više ili manje složeni, i bira se način vezivanja kaiša. Od toga posle zavisi i cena. Prepletanje opanka i vezivanje razlikuju se od kraja do kraja, običaja i mode, objašnjava Radosav.
NJegovi najveći kupci su kulturno-umetnička društva, a na vašarima gastarbajteri, mada je njih sve manje. Radosav objašnjava da su stariji gastarbajteri bili najbolji kupci jer su prijateljima u inostarnstvu na poklon nosili opanke, dok mlađi ovakve poklone ne biraju, a sve ređe i dolaze u Srbiju.
- Bar naruče opanke suvenire, one male što služe kao privezak. Jedan gastarbajter iz istočne Srbije naručio mi je par stotina komada, da budu poklon za goste na svadbi njegovog sina, kraj tanjira. Kod nas mi se sve češće dešava da čujem roditelje kako deci kažu- što moraš da igraš folklor, kad opanci koštaju 2.500 dinara. Ipak, još ima posla, pa je moj sin, elektromehaničar po struci, odlučio da ne radi u fabrici za mizernu platu, nego izrađuje opanke kao i deda mu, pa ih prodaje uz papuče koje nosimo po pijacama, kaže Radosav Ivanović.

Izvor: link

Arhiva vesti...