JURI PO GRADU 50 NA SAT, A NE TROŠI BENZIN! Upoznajte MARKA (23), legendu Paraćina!
Rolere ne skida ni kad ide u prodavnicu, a omiljena za vožnju mu je glavna paraćinska ulica. Pozdravljaju ga i znaju svi – pešaci, vozači i policajci
 Na Marka Marjanovića (23) možete naleteti bukvalno na svakom mestu u Paraćinu. Ako ste vozač – na ulici, ako ste pešak – na trotoaru.
“Prozujaće” pored vas na rolerima kao vetar i možda će, u znak pozdrava, napraviti neku figuru. On je Marko Roleraš, to jest, njegovo prevozno sredstvo postalo mu je nadimak. Bez silikonskih točkova ne ide čak ni u radnju, kroz rafove kliže vrlo vešto, a sa stepenica silazi još veštije. Noge kao prevozno sredstvo koristi samo kada je vetar ili je kolovoz mokar.
Od kad sam sa 10 godina prvi put stao na rolere koje mi je kupio otac, nisam sa njih sišao do danas. Ti roleri su bili obični, plastični i kineski, a nedelju dana otac me je pridržavao dok se nisam ohrabrio. Kasnije mi je tetka iz Italije poslala prave profesionalne rolere, a i danas imam skoro iste. Kupio sam na internetu treći par.
Vodim mnogo računa o kvalitetu i redovnom održavanju, a razlikujem ih po vrstama. Naravno da sam padao i još uvek padam iako sam svašta naučio gledajući profesionalce na internetu – priča nam Marko, koji je došao na razgovor sa novinarom “Telegrafa” – kako bi drugačije – nego na rolerima.
Tokom svog više od decenije dugog roleraškog iskustva imao je samo dve “saobraćajke” koje nam je prepričao. Prvi put, pre desetak godina, bio je u Vrnjačkoj Banji i tek što je počeo da isprobava rolere koje je dobio od tetke. Spuštao se opušteno niz strmu ulicu, baš brzo, a onda odjednom shvatio da će teško da izbegne – sudar.
– Sa jedne strane bio je kiosk, sa druge drvo i reka, a tu su bile još dve starije gospođe. Da ne bih udario u žene odlučim da “zagrlim” drvo, ali sam se preračunao u brzini i baš dobro “zakucam” glavu u stablo. Povredim lice, oko i nos, mesec dana posle toga na rolere nisam stao…
– Drugi put, u Paraćinu ispred “Maksija”, ne znam šta se desilo ali noge su mi se ukrstile i nezgodno sam pao. Bio sam onesvešćen 30 sekundi i jedna žena mi je ukazala pomoć. Samo sam stresao prašinu sa sebe i nastavio dalje – pripoveda nam ovaj vispreni momak.
Mada Marka u gradu svi znaju, nezgodno je to što rolere Zakon o saobraćaju ne prepoznaje kao prevozno sredstvo. Zato kao učesnik u saobraćaju, nije siguran gde mu je mesto – na kolovozu ili na trotoaru.
- Jednom sam istog dana imao “blizak susret” sa dva policajca. Zaustavi me tako prvi i kaže: “Ne smeš nikako da voziš na kolovozu, ometaš saobraćaj! Nemaš žmigavac, nemaš stop svetla, ne možeš k’o ostali da staneš na semaforu. Penji se na trotoar!”.
Nastavim ja da vozim po trotoaru, kad posle malo vremena zaustavi me drugi: ” Jesi li ti normalan da voziš pored pešaka, trudnica i male dece? Okrećeš se tu, voziš brzo, skačeš! Silazi dole na ulicu!”. Ja šta ću, odustanem od rasprave i poslušam, molim boga da ne sretnem prvog – sa osmehom nam objašnjava svoja iskustva sa saobraćajcima.
Iako može da razvije brzinu i do 55 kilometara na sat, retko kad na rolerima odlazi van grada jer je za vožnju potreban dobar asfalt. Do Jagodine bi stigao bez problema ali je put loš, a silikonski točkovi bi mu se pohabali. Zato uglavnom vozi glavnom paraćinskom ulicom od “Central kafea” do Hotela “Petrus”.
Za dva sata vožnje kroz grad pređe petnaestak kilometara. To ga opusti i dobro preznoji, kao da se bavi bilo kojim drugim sportom.
Kaže da razmišlja da otvori školu rolera i da uči “klince” da voze. Mnogi ga i i sad pitaju za savet kako da prikoče, da urade “ovo ili ono”. Da živi u inostranstvu, mogao bi da učestvuje na raznim takmičenjima koja se za roleraše organizuju. Postoje nadmetanja u umetničkoj vožnji, u ekstremnoj vožnji, u saobraćaju…
- U Srbiji takvih takmičenja nema. Postoji samo rolerijada u Beogradu, ali to je obična masovna trka, što mene ne privlači – zaključuje Marko.
Izvor: link
Arhiva vesti...
|
