Popravlja "vreme" više od pola veka

Jovan Popović (70) iz Paraćina, još ima sigurno oko i ruku, i sa sinom Nenadom, čuva od nestanka stari sajdžijski zanat. Drže jedinu časovničarsku radnju u Paraćinu

NEKADA je u gradu na Crnici bilo desetak sajdžijskih radnji i mušterija dovoljno za sve. Mušterija i dalje ima, ali sajdžija nema. Vremešni Jovan Popović (70) još uvek ima sigurnu ruku i oko, i da nije njega i njegovog sina Nenada, satove u Paraćinu i okolini baš niko ne bi popravljao.

Njihova radnja nalazi se kod pijace već četiri decenije, i vreme za nju kao da je stalo. I pored toga, čuju se otkucaji satova, svih onih ručnih, zidnih, stonih, džepnih... kojima su stariji i mlađi Popović ponovo vratili dušu.

- Učio sam zanat u školi učenika u privredi, za metalca, ali sam sajdžija postao kod čuvenog majstora Božidara Radojkovića. U njegovu radnju došao sam 1959, i tu ostao tri godine. Onda sam otvorio svoju radnju, kod mosta, pa je preselio na ovo mesto. Ovde sam, u blizini zelene pijace, četrdeset i kusur, a satove popravljam 56 godina - priča nam svoju radnu biografiju Jovan, ne skidajući pogled sa sata, ni lupu s jednog oka.

Za dobrog sajdžiju potrebni su strpljenje i vreme, stabilna ruka i dobro oko. Jovan sve to ima, plus živaca koliko hoćeš. Kad čovek radi nešto rukama, popravlja ili pravi, dve su mogućnosti. Ili se smiruješ, ili nerviraš. Kod Jovana je uvek ovo prvo, pa zato i može da "popravlja vreme" toliko dugo.

- Veoma je mali broj satova koje nisam uspeo da vratim u život. Ranije su postojali samo mehanički, a sada ih ima svakakvih. Popravljam sve. Kad vidim da nešto ne ide, ostavim pa nastavim sutra. Rešenje se uvek nađe, i mušterija ode zadovoljna, jer stari satovi se uglavnom čuvaju radi uspomena. Podsećaju na neku dragu osobu ili na detinjstvo. Ima i onih skupocenih, švajcarskih. I oni se kvare, a do ruku su mi dolazili razni, od najjeftinijih pijačnih satova do onih koji vrede više stotina evra - pripoveda Jovan.

Za ovaj zanat potrebni su i specijalan pribor i alat. On se kupuje u inostranstvu, kao i rezervni delovi. Nekada je u nabavku išao otac, a sad ide sin. Neophodni su specijalne pincete, držači, uređaji za čišćenje, te za proveru "hoda" i tačnosti, različite turpije, sprava za podmazivanje...

Iako je odavno stekao penziju, stari časovničar i dalje je u radnji svakog dana najmanje osam sati. Dvokratno. Kod kuće bi se, kaže, dosađivao, a ovde pomaže sinu u poslu.

POSLEDNjI MOHIKANCI

POSLEDNjE dve decenije niko od mladih nije ušao u radnju da pita da uči zanat. Popravka satova je u izumiranju, a Popovići, otac i sin, u Paraćinu su "poslednji Mohikanci" u ovom poslu.

FIOKA ZA ZABORAVNE

U RADNjI Popovića postoji posebna fioka prepuna satova. I svi oni rade, jer je to fioka za zaboravne, veli Jovan. Ostavili su satove, on ih popravio, a vlasnici nikako da dođu po njih.

Izvor: link

Arhiva vesti...